У Врбасу, 09.09.2007.

ЉУДСКА НЕСВЕСНОСТ ИСПРЕД КЛИМАТСКИХ ПРОМЕНА

У целости објављујемо утиске нашег члана Миливоја Крвавца са тромесечног учествовања у међународној истраживачкој експедицији на Малајском полоустрву на челу са Др Сансаријом Ванулангкул, које се завршило средином јула месеца ове године.

Истраживачки рад се базирао на испитивању терена, те проучавању и идентификацији таксона и стања популација водоземаца и гмизаваца који насељавају специфичне екосистеме Малаје.

Пројекат је реализован на појединим биолошким резерватима и националним парковима у Ranong, Chumpon и Songhkla провинцији у Јужном Тајланду, те Kelantan и Pаhang провинцији у Западној Малезији.

Карактеристична дистрибуција амфиба на Малајском полуострву условљена је погодним положајем између два биогеографски веома богата региона - Индокином на северу, у којој доминирају монсунске вечно зелене шуме и Сундским острвима (Индонезијом) на југу, где су заступљене влажне екваторијалне шуме. Стога се дистрибуција појединих врста карактеристичних за поменуте регионе проширује и на Малају, па укључујћи и врсте из аутохтоног дијапазона, полуострво Малају насељава око 120 врста водоземаца.

Проучваном облашћу доминира влажна тропска клима, са веома кратким сувим периодом током године, или чак без њега. Средња годишња температура варира између 27 и 30 степени целзијуса а ниво падавина је изнад просека за околне биогеографске зоне и износи око 4000мм. Пројектом је обухваћено више различитих локалитета дуж полуострва, па самим тим и различитих екосистема. Теренски рад се одвијао у различитим типовима тропских кишних шума и вечно зелених савана, где је биодиверзитет и највећи.

Прве две недеља терена одвијале су се на Phrathong острву у Индијском океану. Доминантни екосистеми на овом острву су пре свега шуме мангрова, које бујају на спојевима слатке воде са сланом, као и станишта типа савана са изолованим фрагментима шума интересантног изгледа и састава. Острво је готово цело уништено у цунамију Децембра ’05 године, па је ово истраживање имало за циљ евалуацију утицаја цунамија на поједине популације нижих кичмењака, као и да укаже на на фаунистички састав острва, обзиром да је на поменутом острву урађен само један попис и то непосредно пред цунами. Резултати су указали на изостајање или ниску фреквенцију појединих врста, као што су на пример Мрежасти питон или Краљевска кобра, којих је пре разорног таласа било у високом броју. Међутим, на сву срећу наша експедиција је успела да забележи пар нових врста као сто су Ranа macrodactyla и Rana nigrovitta и пар јувенилних врста чији идентитет није у потпуности сигуран.

Континуалнији мониторинг вршен је у тропским кишним шумама Songhkla и Kelantan провинција, пограничним зонама Малезије и Тајланда. Типично за влажне екваторијалне шуме је то да влажност ваздуха достиже и 100%, па је рад на терену додатно био отежан, бар за мене. Теренске активности су се сводиле на ноћни рад, када је велики проценат животиња у џунгли активан и у потрази за храном. Сусрет са гибонима, макакијима и разним опасним врстама змија и паукова, био је свакодневан, што се и очекивало. Сви они су били редовни посетиоци нашега кампа и около а било је и вештих лопова међу њима.

Међутим, оно што нико није очекивао јесте сусрет са полуголим Orang Asli племеном, дубоко у џунгли у срцу централне Малезије. Племе иначе обитава у ниским кућицама направљеним од бамбуса и покривним палминим лишћем, хранећи се мајмунима, варанима и другим плодовима прашуме. Сусрет са њима је био несвакидашњи. Племе које живи у савршеној хармонији са природом, које је поштује и узима од ње тек толико колико им је потребно за живот, без грабежљивости и са пажњом. Тих неколико момената њиховог свакодневног живота ће заувек остати у мојој глави, као важна лекција и једно велико откровење. Међутим, све је трајало кратко, наше се судбине разиђоше лако као што се и спојише. Пола сата која смо поделили заборавићу тек када умрем. Не умем и не желим даље да описујем, јер то се заиста мора доживети. Тих пола сата проведених на њиховом огњишту у срцу џунгле ми је ипак било довољно да  схватим да је живот на Земљи далеко, сложенији и комплекснији него што га ми доживљавамо својим ограниченим чулима. Живот је један бескрајан феномен! То би ваљало запамтити за добробит свих нас.

Будућност овог племена и многих животињских врста, који заједнички и у хармонији деле ту огромну тропску ботаничку башту је крајње неизвестан. Сеча, фрагментација станишта и крчење џунгле за свеопште ширење плантажа гуме се чине као највећа претња том нежном свету скривеном у прашумама Малаје.

Као резултат нашег тромесечног рада добијени су одређени резултати и закључци, за којим смо трагали. Честа девастација станишта, крчење шуме и распарчавање целовитих прашумских комплекса се у највећој мери одразило на популације нижих кичмењака, пре свега водоземце. Сценарио је веома сличан ономе који сам имао прилику да видим у Амазонији `05. Прво долази до распарчавања већег, целовитог станишта на више мањих делова-фрагмената. Након тога до смањивања величине и броја фрагмената, услед чињенице да су мањи делови станишта подложнији различитим штетним утицајима, инвазијама других врста и уништавању од стране човека. Између таквих малих фрагмената постепено се повећава растојање, тј долази до њихове изолације. Временом фрагментација станишта доводи до губитка генетичке разноликости, која умањује способност популације да реагује на промене у околини, као што су промене климе, загађење и инвазија других врста..Ти организми су осуђени на изумирање. То су примарни разлози нестанка врста на Малаји, јер многе врсте које су током експедиције биле забележене су евидентно изложене овим факторима и углавном су сачињене из малог броја јединки са даљњом тенденцијом опадања јер су јувенилни (млади) стадијуми углавном изостајали. Многи представници родова Rhacophorus, Philatus i Ansonia већ годинама уназад нису регистровани у виду „налаза“ па је отворено питање да ли неке од њих још увек егзистирају или су сасвим могуће изумрле. Својим личним залагањима сам потенцирао одласке у најзабаченије и најгушће делове прашуме не би ли смо регистровали бар неку од врста са листе „загубљених“. Мали број изузетно ретких врста је нађен и регистрован а већи део и даље остаје непозаниница за науку. Где су све те врсте када их нема тамо где бу требале да обитавају, у прашуми крај потока или на жбуну?

Науци преостаје једино да покуша да изнађе мере и решења који би успорили константне сукцесије и унапредиле одрживи развој али из мог угла и након стотина километара пређених кроз Амазонију и Малају, постајем све сигурнији да се процес одумирања водоземаца никако не може спречити.

У моменту док читате овај текст, на планети Земљи се континуално дешавају изумирања апсолутно подједнаком брзином којом су изумирали организми када су планетом владали диносауруси. Да, то се дешава ту око нас и у нашем веку а многи од нас брину о неким сасвим другим, мање важним стварима. Гле, који апсурд! Чињеница је да је човечанство скренуло на погрешан колосек, то нам се доказује из дана у дан, из лета у зиму и обрнуто. Стога се поново поставља питање да ли сад уопште можемо да урадимо нешто да би смо то спречили или у одређеној мери смањили или је исувише касно.

Желео бих да се искрено захвалим свима онима који су подржали миј одлазак на Малају и који су увидели значај мог учествовања у протеклој експедицији.

Посебну захвалност бих изразио Покрајинском Секретаријату за културу и образовање,  National Geographic-у Србија, својој општини Врбас и господину Дубравку Вучановићу.

Миливоје Крвавац,
апсолвент на ПМФ – Нови Сад, департман за биологију и екологију и члан савета ЕПВ.

МИЛИВОЈЕ КРВАВАЦ - ФОТО ГАЛЕРИЈА СА ЕКСПЕДИЦИЈЕ

Коментари (1)

Напиши коментар
Име:
E-mail
Наслов:
Коментар:
Код:*